Mi­ra Čo­ha­džić i An­đel­ka Sli­jep­če­vić či­ne pi­o­nir­ske ko­ra­ke ka­da 1959. go­di­ne pri­re­đu­ju pr­vu re­vi­ju svo­jih kre­a­ci­ja u be­o­grad­skom ho­te­lu „Ma­že­stik”. Njih dvi­je i Bo­ža­na Jo­va­no­vić naj­vi­še su uti­ca­le na me­ne ka­da sam po­či­njao. Cr­ta­le su i pi­sa­le o mo­di i odi­je­va­nju u ra­znim ča­so­pi­si­ma, a ka­ko u to vri­je­me ni­je bi­lo stra­nih no­vi­na to mi je bio i udž­be­nik i struč­na lek­ti­ra, ka­zao je naš pr­vi kre­a­tor­ski mag Alek­san­dar Jok­si­mo­vić, za je­dan od broj­nih ju­go­slo­ven­skih ma­ga­zi­na ko­ji su 70-ih go­di­na­ bi­li pre­pla­vlje­ni nje­go­vim kre­a­ci­ja­ma. Jok­si­mo­vić je ta­da po­stao oso­ba ko­ja je na svoj na­čin obi­lje­ži­la zlat­nu epo­hu SFRJ, a da­nas je u po­stav­ci be­o­grad­skog Mu­ze­ja pri­mi­je­nje­nih umjet­no­sti (MPU) iz­ro­nio pred srp­sku pu­bli­ku u pu­noj ras­ko­ši svog ta­len­ta, in­te­re­sant­nog ži­vo­ta ko­ji je obi­lje­žen sa­rad­njom i pri­ja­te­lje­va­njem sa mno­gim fa­ca­ma ta­da­šnjeg pra­vog ju­go­slo­ven­skog džet-se­ta, a mu­za mu je bi­la prin­ce­za do­ma­ćeg fil­ma i dru­štve­nog ži­vo­ta Mi­le­na Dra­vić.
Jok­si­mo­vić je čo­vjek za ko­ga je na vr­hun­cu sla­ve znao cio svi­jet. Od­bio je da ra­di za Di­o­a­ra ka­ko bi ostao u svo­joj ze­mlji i pred­sta­vio je u naj­bo­ljem svje­tlu, ali ona mu je uz­vra­ti­la ne­za­hval­no­šću i za­bo­ra­vom ka­da joj vi­še ni­je bio po­tre­ban. Ve­li­ko ime od­lu­ču­je da 2005. go­di­ne Mu­ze­ju pri­mi­je­nje­nih umjet­no­sti po­klo­ni svo­ju za­o­stav­šti­nu – ski­ce za odjev­ne pred­me­te, mod­ne fo­to­gra­fi­je, snim­ke sa re­vi­ja, na­gra­de ko­je je do­bio i isječ­ke iz štam­pe ko­ja je pra­ti­la nje­gov rad. Iz­ve­de­ni mo­de­li, pri­ka­za­ni na mno­gim do­ma­ćim i ino­stra­nim mod­nim re­vi­ja­ma, ni­su sa­ču­va­ni i za­to su pred­me­ti po­klo­nje­ni Mu­ze­ju od iz­u­zet­nog zna­ča­ja. Oni, či­ne­ći po­seb­nu i cje­lo­vi­tu mu­zej­sku zbir­ku, do­ku­men­tu­ju Jok­si­mo­vi­ćev opus, ko­ji ga je svr­stao u naj­zna­čaj­ni­je ju­go­slo­ven­ske mod­ne stva­ra­o­ce, či­ji je ta­le­nat bio ci­je­njen i u ino­stra­noj jav­no­sti. Po­sred­no, Jok­si­mo­vi­će­va za­o­stav­šti­na svje­do­či o isto­ri­ji, svoj­stvi­ma i do­me­ti­ma srp­ske/ju­go­slo­ven­ske mod­ne in­du­stri­je dru­ge po­lo­vi­ne 20. vi­je­ka.
Ka­ko se po­sta­je Alek­san­dar Jok­si­mo­vić? Sam kre­a­tor s ko­jim smo se na­šli na svjet­skim mod­nim pi­sta­ma da­je od­go­vor me­di­ji­ma pri­je tač­no če­ti­ri de­ce­ni­je: „Ogrom­nim na­po­rom, sa­mo­o­dri­ca­njem, uosta­lom kao u sva­kom po­slu u ko­jem se že­li us­pje­ti – pre­ve­li­kom pre­da­no­šću”. Ka­ko to iz­gle­da kroz po­stav­ku nas vo­di autor­ka Bo­ja­na Po­po­vić.
Dva­de­set­še­sto­go­di­šnji Alek­san­dar Jok­si­mo­vić pri­želj­ku­je sta­tus slo­bod­nog umjet­ni­ka i na­mje­ra­va da se po­sve­ti ta­pi­se­ri­ji ko­ja je ta­da i u Ju­go­sla­vi­ji bi­la u ve­li­kom uz­le­tu. Bez en­tu­zi­ja­zma on se 1959. go­di­ne ja­vlja na kon­kurs za re­fe­ren­ta za rad­nu odje­ću u be­o­grad­skom Za­vo­du za una­pre­đe­nje do­ma­ćin­stva. Mi­li­ca Ba­bić, pred­sjed­ni­ca pri­jem­ne ko­mi­si­je i neo­spor­ni auto­ri­tet u obla­sti odi­je­va­nja i mo­de, u ne­pot­pi­sa­nim ski­ca­ma uoča­va ta­le­nat nji­ho­vog auto­ra. Kre­i­ra­nje škol­skih i rad­nih uni­for­mi do­no­si Alek­san­dru Jok­si­mo­vi­ću i pr­va pri­zna­nja. Svo­ju pr­vu ko­lek­ci­ju iz­vo­di 1962. go­di­ne i ta­da da­je svoj pr­vi in­ter­vju li­stu „Bor­ba”, go­vo­re­ći o no­vi­te­ti­ma u žen­skoj mo­di. Na­red­ne go­di­ne ra­di ko­lek­ci­ju od in­dij­skih pa­muč­nih tka­ni­na, ko­ja mu do­no­si do­bre kri­ti­ke i pa­žnju jav­no­sti. Go­vo­re­ći ka­sni­je o svo­jim po­če­ci­ma, Jok­si­mo­vić po­mi­nje da je u vri­je­me ra­da na ko­lek­ci­ji imao vi­še ne­go skr­om­na zna­nja o mo­di, da se po­slu­žio jed­nom „pra­sta­rom Bur­dom”... Ta­da do Be­o­gra­da spo­ra­dič­no i ri­jet­ko sti­žu mod­ne no­vo­sti, a pro­iz­vod­nja i tr­ži­šte su sve do osam­de­se­tih go­di­na pod kon­tro­lom dr­žav­nih or­ga­na ko­ji su od­lu­či­va­li o raz­vo­ju in­du­stri­je i pla­sma­nu pro­iz­vo­da. Pro­fe­si­ja mod­nog di­zaj­ne­ra još ni­je utr­la se­bi put, iako su kon­fek­cij­ska pred­u­ze­ća po­če­la da za­po­šlja­va­ju struč­nja­ke ko­je je for­mi­ra­la Aka­de­mi­ja pri­mi­je­nje­nih umjet­no­sti.
Za­vod za una­pre­đe­nje do­ma­ćin­stva je dvi­je go­di­ne ka­sni­je, 1963, osno­vao Na­ci­o­nal­ni sa­lon, či­ji je pro­gram mo­der­ni­za­ci­je tra­di­ci­je uti­cao i na Alek­san­dra Jok­si­mo­vi­ća da se po­sve­ti stu­di­ra­nju fol­klo­ra. Pr­vi re­zul­ta­ti nje­go­vih is­tra­ži­va­nja bi­li su pri­ka­za­ni na­red­ne go­di­ne na iz­lo­žbi u pro­dav­ni­ci „Sa­vrem­ni dom”. Jok­si­mo­vić po­tom pri­hva­ta po­nu­du da pre­đe u Cen­tro­tek­stil, jed­nu od vo­de­ćih ju­go­slo­ven­skih fir­mi za uvoz i iz­voz odjev­nih pred­me­ta. Tu Jok­si­mo­vić po­či­nje da pro­ši­ru­je pro­fe­si­o­nal­na zna­nja i vje­ši­ne i već u ma­r­tu 1965. slu­žbe­no bo­ra­vi u Mo­skvi, Le­njin­gra­du i Ki­je­vu i upo­zna­je se sa so­vjet­skim mod­nim si­ste­mom. Sre­će Sla­vu Zaj­ce­va, ta­da naj­po­zna­ti­jeg so­vjet­skog mod­nog kre­ta­o­ra, i za­pa­ža da on „ži­vo pra­ti mo­du u svi­je­tu, ali se ve­o­ma mno­go i če­sto ko­ri­sti ru­skim fol­klo­rom i pri­la­go­đa­va ga za­htje­vi­ma sa­vre­me­nog odi­je­va­nja”. To će ga ohra­bri­ti da na­sta­vi svo­je pro­u­ča­va­nje na­ci­o­nal­ne ba­šti­ne. Shva­tiv­ši da cr­tač­ki ta­le­nat ni­je do­vo­ljan, on ra­di na to­me da stek­ne zna­nje i vje­šti­ne ko­je su ima­li „kre­a­to­ri sta­ri­jih ge­ne­ra­ci­ja”, kao i sa­vre­me­ni ino­stra­ni kre­a­to­ri i di­zaj­ne­ri: pro­u­ča­va kro­je­ve i pr­o­ces nji­ho­vog pre­no­še­nja sa ski­ce u tro­di­men­zi­o­nal­ni pred­met, kao i svoj­stva raz­li­či­tih ma­te­ri­ja­la i de­ko­ra­tiv­nih teh­ni­ka. To­kom či­ta­ve ka­ri­je­re Jok­si­mo­vić se mje­se­ci­ma stu­di­o­zno pri­pre­mao za sva­ku ko­lek­ci­ju, kao i za nje­no pred­sta­vlja­nje. Iz­bor ma­te­ri­ja­la ima­će za nje­ga ve­li­ki zna­čaj, jer nje­go­va svoj­stva uti­ču na for­mu-kroj mo­de­la. Od sre­di­ne se­dam­de­se­tih go­di­na on vi­še ne­će pra­vi­ti ski­ce, već će ra­di­ti „iz gla­ve, na kro­jač­kom sto­lu”. Jok­si­mo­vić je po­sled­nje pro­be vr­šio na ma­ne­ke­ni­ma i is­pra­vljao do po­sled­njeg da­ha, do iz­la­ska na pi­stu. Kao i mno­gi dru­gi mod­ni stva­ra­o­ci imao je osje­ćaj da mu je sva­ka ko­lek­ci­ja – po­sled­nja.
U ju­nu 1965. go­di­ne Alak­san­dar Jok­si­mo­vić pred­sta­vlja ko­lek­ci­ju po­vo­dom otva­ra­nja Na­ci­o­nal­nog sa­lo­na, ko­ja je vi­še ne­go ika­da ra­ni­je na­dah­nu­ta fol­ko­rom, a re­zul­tat je pro­u­ča­va­nja kro­je­va i de­ko­ra­tiv­nih mo­ti­va zu­bu­na. Ova ko­lek­ci­ja je svo­jom sklad­nom mje­rom i auten­tič­nim iz­ra­zom u ob­je­di­nja­va­nju mo­der­nog i tra­di­ci­o­nal­nog ostva­ri­la ve­li­ki uspjeh. Ona je bi­la ve­li­ko, pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje i za ino­stra­ne po­zna­va­o­ce ju­go­slo­ven­ske mo­de, ko­ji su uoči­li Jok­si­mo­vi­ćev dar ko­jim se iz­dvo­jio iz sre­di­ne gdje je „imi­ta­ci­ja bi­la pra­vi­lo u mo­di”. Ured­ni­štvu fran­cu­skog mod­nog ma­ga­zi­na „El” do­pa­li su se mo­de­li ko­je je kre­i­rao za na­stup ju­go­slo­ven­ske pred­stav­ni­ce na iz­bo­ru za „Mis svi­je­ta 1966. go­di­ne” i upri­li­či­li su po­seb­nu re­vi­ju u Pa­ri­zu na ko­joj su pri­ka­za­ni. Od te go­di­ne, Cen­tro­tek­stil or­ga­ni­zu­je pred­sta­vlja­nje Jok­si­mo­vi­će­vih ko­lek­ci­ja u ino­stran­stvu, naj­pri­je u Pa­ri­zu i San Fran­ci­sku. Za Jok­si­mo­vi­ća i za ju­go­slo­ven­sku in­du­stri­ju za­po­či­nje epo­ha in­ten­ziv­nih su­sre­ta, u ze­mlji i ino­stran­stvu, sa pred­stav­ni­ci­ma mod­ne stru­ke i Is­to­ka i Za­pa­da.
Na­kon osam­na­est mje­se­ci ra­da Jok­si­mo­vić je po­čet­kom 1967. go­di­ne pri­ka­zao ko­lek­ci­ju vi­so­ke mo­de in­spi­ri­sa­nu ime­nom i vre­me­nom srp­ske sred­njo­vje­kov­ne kra­lji­ce Si­mo­ni­de. Bio je to do­ga­đaj od ve­li­kog za­na­ča­ja za ju­go­slo­ven­sku mo­du. Ko­lek­ci­ju su pri­hva­ti­le i ko­pi­ra­le pri­pad­ni­ce mla­đih ge­ne­ra­ci­ja, kao i pro­iz­vo­đa­či kon­fek­ci­je, što je do ta­da bi­lo ne­za­mi­sli­vo u mod­noj prak­si so­ci­ja­li­stič­ke ze­mlje. Mla­de ge­ne­ra­ci­je i u Sr­bi­ji tih go­di­na uspi­je­va­ju da osvo­je pra­vo da pra­te svo­je za­pad­no­e­vrop­ske i ame­rič­ke uz­o­re, ko­li­ko im to oba­vi­je­šte­nost i mo­guć­no­sti do­zvo­lja­va­ju. Kao i mla­di­ma svu­da u svi­je­tu, za­ba­va, mu­zi­ka, film i mo­da po­sta­ju va­žne obla­sti za utvr­đi­va­nje i po­tvr­đi­va­nje lič­nog iden­ti­te­ta U Jok­si­mo­vi­ću su mla­di oba po­la, do­bi­li su svog mod­nog gu­rua i po­sta­li dio op­šte mod­ne re­vo­lu­ci­je še­zde­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, a dr­ža­va lič­nost ko­ja je svo­jim ta­len­tom, zna­njem i stva­ra­lač­kom ene­gri­jom mo­gla da od mo­de stvo­ri no­vo po­lje me­đu­na­rod­nog po­tvr­đi­va­nja. Si­mo­ni­da je uka­za­la i na či­nje­ni­cu da je vri­je­me ide­o­lo­ške kru­to­sti pro­šlo. Na­i­me, iako je še­zde­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka vi­so­ka mo­da iz­gu­bi­la sta­tus tvor­ca mod­nih tren­do­va, ona je osta­la elit­na in­sti­tu­ci­ja okre­nu­ta po­je­din­cu naj­vi­ših estet­skih za­htje­va, pri­pad­ni­ku naj­bo­ga­ti­jih dru­štve­nih slo­je­va. Iz­vor­ni ko­mu­ni­zam/so­ci­ja­li­zam ga­jio je ve­li­ki pre­zir pre­ma njoj, sma­tra­ju­ći je de­ka­dent­nom, pre­va­zi­đe­nom po­ja­vom. Ipak, 1959. go­di­ne Be­o­gra­đa­ni su po pr­vi put su­sre­li sa vi­so­kom mo­dom na me­đu­na­rod­nom saj­mu „Mo­da u svi­je­tu”. U vri­je­me „ka­da je kod nas sve bi­lo si­vo”, pa­ri­ske mod­ne ku­će „Di­or”, „Lan­ven” i „Ba­len­si­ja­ga” oča­ra­le su pu­bli­ku svo­jim ori­gi­nal­nim kre­a­ci­ja­ma, sku­po­cje­nim tka­ni­na­ma, za­nat­skim sa­vr­šen­stvom u kro­je­nju i ruč­nom ši­ve­nju. Ju­go­slo­ven­ska va­ri­jan­ta vi­so­ke mo­de do­ni­je­la je svom tvor­cu Alek­san­dru Jok­si­mo­vi­ću ve­li­ki uspjeh i ogro­man pu­bli­ci­tet, do ta­da ne­za­mi­sliv za ne­kog ko se ba­vi mo­dom u jed­noj so­ci­ja­li­stič­koj ze­mlji. Po­sto­ja­nje ju­go­slo­ven­ske vi­so­ke mo­de, či­ji je i tvo­rac i jed­ni pred­stav­nik bio Jok­si­mo­vić, bi­lo je kao san – kra­tak, ne­u­te­me­ljen u stva­r­no­sti, ali i dje­lo­tvo­ran u pod­sti­ca­nju i afir­mi­sa­nju ju­go­slo­ven­ske tek­stil­ne in­du­stri­je. Ci­je­ne­ći nje­gov mod­ni opus čla­no­vi stru­kov­nog udru­že­nja ULU­PUDS do­di­je­li­li su mu zva­nje is­tak­nu­tog umjet­ni­ka (1988) i Na­gra­du za ži­vot­no dje­lo za cje­lo­kup­no stva­ral­štvo i do­pri­nos raz­vo­ju pri­mi­je­nje­nih umjet­no­sti i di­zaj­na (1998). Po­seb­no pri­zna­nje za Re­pu­bli­ke Sr­bi­je za vr­hun­ski do­pri­nos na­ci­o­nal­noj kul­tu­ri do­bi­ja 2007. go­di­ne.
M. Nje­guš


Rad­na odje­ća kao start

Kon­ku­ri­sao sam sa ra­do­vi­ma pod ši­from i do­bio mje­sto kre­a­to­ra za rad­nu odje­ću. Ni­sam po­čeo sa ve­li­kim am­bi­ci­ja­ma. Ubr­zo je do­šla iz­lo­žba cr­te­ža na Me­đu­na­rod­nom saj­mu u Za­gre­bu, gdje sam do­bio dvi­je na­gra­de. Za­tim je do­šla voj­ska. Kad sam se vra­tio iz ar­mi­je rad­no mje­sto su mi ču­va­li, što ta­da ni­je bio obi­čaj, ka­že Jok­si­mo­vić 30. sep­tem­bra 1976. u in­ter­vjuu „Mo­da ni­je film” sa­ra­jev­skom „Oslo­bo­đe­nju”. Od kra­ja pe­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka fo­to­re­po­r­te­ri ju­go­slo­ven­skih no­vi­na po­či­nju da pra­te i mod­na do­ga­đa­nja. Dje­lat­nost Jok­si­mo­vi­ća po­seb­no je za­o­ku­plja­la pa­žnju me­di­ja i pod­sti­ca­la na osa­vre­me­nja­va­nje no­vin­ske pre­zen­ta­ci­je mo­de. Pr­vi edi­to­ri­jal sa Jok­si­mo­vi­će­vim kre­a­ci­ja­ma, ob­ja­vljen u pr­vom bro­ju žen­skog ča­so­pi­sa „Ba­zar”, sni­mio je kra­jem 1964. fo­to­re­por­ter Mo­ma Vu­či­će­vić u am­bi­jen­tu stal­ne po­stav­ke MPU, ko­ji je tih go­di­na va­žio za estet­ski pre­sti­žno mje­sto u gra­du.


Da li je to san

U Mo­skvi je 1967. go­di­ne odr­žan Me­đu­na­rod­ni fe­sti­val mo­de, pr­vi ko­ji je oku­pio pred­stav­ni­ke iz is­toč­nog i za­pad­nog po­li­tič­kog blo­ka. „Ru­ski stil„ Sla­ve Zaj­ce­va odu­še­vio je Za­pad, So­vje­ti su oda­li pri­zna­nje mod­noj ku­ći „Ša­nel”, a Jok­si­mo­vi­ćeva Si­mo­ni­da je pro­gla­še­na za naj­u­spje­li­ju ko­lek­ci­ju. Po po­vrat­ku u Be­o­grad, ak­tiv­no­sti Alek­san­dra Jok­si­mo­vi­ća se umno­ža­va­ju. On uče­stvu­je na re­vi­ji In­ter­na­ci­o­nal­nog Tre­vi­ra stu­di­ja, na ko­joj su pri­ka­za­ni i mo­de­li Pje­ra Kar­de­na. Po­sle ko­lek­ci­ja Vi­traž i Pej­zaž (1968), Jok­si­mo­vić kre­i­ra svo­ju po­sled­nju ko­lek­ci­ju vi­so­ke mo­de, „Pro­kle­tu Je­ri­nu”. I ona je kao i pret­hod­ne (osim Pej­za­ža) in­spi­ri­sa­na lo­kal­nom isto­ri­jom sred­njo­vje­kov­ne epo­he. Sred­njeovje­ko­vlje i fu­tu­ri­stič­ke ide­je su se ču­de­sno pre­pli­ta­li u ma­šti i dru­gih sa­vre­me­nih kre­a­to­ra vi­so­ke mo­de. „Pro­kle­ta Je­ri­na”, pre­mi­jer­no pred­sta­vlje­na 1969. go­di­ne na iz­lo­žbi ju­go­slo­ven­ske in­du­stri­je i umjet­no­sti u Pa­ri­zu, do­ni­je­la je Jok­si­mo­vi­ću pri­zna­nje struč­ne jav­no­sti ove pre­sto­ni­ce svjet­ske mo­de. Mo­de­li su oci­je­nje­ni kao „ču­de­sno ak­tu­el­ni i in­ter­na­ci­o­nal­ni”, a kre­a­tor je po­re­đen sa Pje­rom Kar­de­nom. Iz­ne­na­đe­nje pri­je­mom i do­bre ocje­ne ko­lek­ci­je, ma­ne­ken­ka Ta­ma­ra Ba­kić je is­ka­za­la re­či­ma „Da li je to mo­žda bio san”?


Pre­te­če zva­ne „žu­r­na­li­sti”

Od po­čet­ka pe­de­se­tih go­di­na ško­lo­va­ni stuč­nja­ci ra­de u tek­stil­noj in­du­stri­ji, uglav­nom na di­zaj­nu tka­ni­na. Od kra­ja te de­ce­ni­je oni se za­po­šlja­va­ju i kao ko­sti­mo­gra­fi, po­put An­đel­ke Sli­jep­če­vić, ko­ja se 1959. za­po­sli­la u be­o­grad­skom „Pa­r­ti­za­nu” (ka­sni­je BE­KO). Ona se ka­sni­je sje­ća­la ka­ko su mod­ne di­zaj­ne­re u pred­u­ze­ći­ma na­zi­va­li „žur­na­li­sti­ma”, za­to što pre­li­sta­va­ju mod­ne žur­na­le, i ka­ko je po­sto­ja­lo ma­lo ra­zu­mi­je­va­nja za svr­hu nji­ho­vog ra­da, ko­ji je sma­tran be­smi­sle­nim i su­vi­šnim, o če­mu bi­lje­ži Du­šan­ka Sli­jep­če­vić Lje­sov, u za­pi­su „An­đel­ka Sli­jep­če­vić. Ži­vot i dje­lo 1931-2010”. Ina­če, An­đel­ka Sli­jep­če­vić je 1961. go­di­ne kre­i­ra­la ko­lek­ci­ju „Fol­klor i mo­da”, pod pa­tro­na­tom Cen­tra za sa­vre­me­no odi­je­va­nje, ko­jom su ob­je­di­nje­ni sa­vre­me­na mod­na si­lu­ta i de­ko­ra­tiv­ni mo­ti­vi iz na­ci­o­nal­nog fol­klo­ra. Ona je sma­tra­na „pr­vim ko­ra­kom u stva­ra­nju ju­go­slo­ven­ske mo­de”.